Starim

Jutro me zatiče samog, ko školjku u pesku
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku
Tražio sam jedan stih,
Skoro da ga osetih,
Al' mi je iz ruku nestao
Protura se novi dan,
Al taj trik je providan,
Samo da bi prošli prestao.
Jutro me zatiče u pravom haosu tema
U mojim strofama lagani raspad sistema
Al' u tajnim vezama,
S nekim davnim zvezdama,
Ponovo se pesma primiče
Zasad nema imena,
Samo bluza svilena,
Kako mi iz ruku izmiče.
Zaboravljam imena, samo lica ostaju,
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre
Dovraga, sve mi to govori da starim,
Zaboravljam dosadne cifre.
Zaboravljam imena malih bircuza uz put,
I curice što su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute,
Ali nikada dodir svile...
Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva
Čim malo usporim stignu me davna prokletstva
To su samo momenti
Lošim vetrom doneti,
To su samo male večnosti
To su samo godine
Kad se čovek otkine,
Ko od one gorke tečnosti.
Zaboravljam imena, samo lica ostaju,
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre
Dovraga, sve mi to govori da starim,
Zaboravljam dosadne cifre.
Zaboravljam imena malih bircuza uz put,
I curice što su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute,
Ali nikada dodir svile...